Draga deco! Nikada ne bacajte hleb, a kad ga vidite na ulici bačenog, podignite ga i stavite na najbližu ogradu, jer osim pustinja u kojima ljudi umiru bez vode, ima i straćara u kojima umiru bez hleba. Možda će taj hleb primetiti neko gladan i biće mu lakše da ga uzme s ograde nego sa zemlje.

Nikada se nemojte plašiti da ćete biti smešni, a ako vidite čoveka u smešnom položaju: 1) nastojte da ga iz njega izvučete, a ukoliko je to nemoguće – 2) uskočite i vi u njega kao u vodu, udvoje se glup položaj deli na pola – svakome po pola – ili se pak potrudite da ne vidite smešno u smešnom!

Nikada ne govorite da SVI tako rade: svi uvek rade loše čim se na ovo tako rado pozivaju. Ali ako vam kažu: „Tako NIKO ne radi“ (ne oblači se, ne misli, itd.) – odgovorite: „A šta sam onda ja?!“

Nikad se ne pozivajte na „nije moderno“ već samo na „nije plemenito“.

Ne ljutite se odveć na roditelje, imajte na umu da su oni bili VI i da ćete vi biti ONI.

Osim toga, oni su za vas roditelji, a za sebe – JA. Nemojte ih svoditi na roditeljstvo.

Ne stidite se da u tramvaju ustupite mesto starijem. Stidite se ako ga NE ustupite.

Ne ističite se među drugima u materijalnom pogledu. I drugi su vi, takvi kao vi.

Ne slavite pobedu nad neprijateljem. Dovoljna je svest o njoj. Posle pobede – pružite ruku.

Ne govorite pred drugima ironično o najbližima (čak ni o kućnom ljubimcu); svi drugi će otići – svoj će ostati.

*(1937/38)*


Preuzeto iz časopisa Agon {.caption}
 

Nikad se ne pozivajte na „nije moderno“ već samo na „nije plemenito“

škola plemenitosti

Čitaocima dječjeg emigrantskog časopisa

Naš spiritus movens danas je mistični algoritam, *prompt response* nam daje adrenalin, a sve što nam slučajno ostane nejasno ide pod finu ruku *Chat GPT*-a. Aktuelna linija razvoja savremenog čovjeka jednako se uvjerljivo može objasniti i kao revolucionarna i kao retrogradna. Ogroman tehnološki napredak nas je poštedio teškog fizičkog i umnog napora, efikasnost u izvršavanju zadataka je drastično uvećana, a čovjek je u mogućnosti da na nivou dana dostigne nivo produktivnosti koji je ranije iziskivao znatno više vremena. Sa druge strane, u dobroj mjeri smo delegirali i procese svojstvene čovjeku kao mislećem biću, sklonom ideji, kreativnosti, stvaranju, filozofskom i duhovnom traganju.

Čini se da izazovi življenja koje je kreirao savremeni čovjek otvaraju nova vrata nedokučivog života, druge stvarnosti koja postoji izvan nas, koja (više) nije duhovna već digitalna. Na digitalnom oblaku se dan odvija ljepše i raznovrsnije, u kolektivitetu gdje smo svi bliži nego što zaista jesmo. Može nam se učiniti da smo gotovo nedodirljivi i da je naša sigurna zona na kauču, sa otvorenim prozorom u digitalni svijet. Međutim, baš tu se otvaraju nova pitanja našeg povjerenja i preispituju nejasne granice dvije isprepletane stvarnosti.

Te granice su posebno maglovite kada se informacija, vijest, slika, video ili kakva druga animacija spusti sa digitalnog oblaka u stvarni svijet. A mi joj povjerujemo, u potpunosti. Koliko nas za to ne treba kriviti, postalo mi je jasno nakon što sam čitala da je jedna djevojka objavila svoju sliku na društvenoj mreži, u potpunosti generisanu uz pomoć AI-a, sistema vještačke inteligencije. Nije se radilo o doradi, lijepom Instagram efektu ili suptilnom *Photoshop*-u, u pitanju je bila fotografija koja nije stvarna, već u potpunosti generisana iz dobro formulisanog zadatka, odnosno prompta. Naime, u tako objavljenu sliku niko nije posumnjao, pa čak ni majka djevojke koja je samo sprovodila eksperiment u želji da sazna da li će neko primijetiti razliku. U toj mjeri je vještačka inteligencija zaličila na samog čovjeka, a medijska pismenost otkrila novo polje borbe.

**Sjaj na digitalnom nebu**

Uz takav potencijal kreiranja autentičnog sadržaja, gotovo da nema stvarnosti koju AI ne može replicirati, učiniti boljom, jasnijom, veselijom, baš onakvom kakvom želimo da je vidimo. Gotovo previše dobro da bi bilo istinito. Međutim, ovozemaljska stvarnost nije načisto šta raditi sa rizicima koje preuzimamo zarad sjaja na digitalnom nebu.

Spektar rizika je u tom smislu širok, od kreiranja lažnih identiteta na različitim aplikacijama, društvenim mrežama, platformama za upoznavanje ili pružanje usluga, zloupotrebe ličnih podataka, kreiranja društveno opasnih narativa i prijetnji po nacionalnu sigurnost, izazivanja panike, rasne, vjerske i svake druge netrpeljivosti…

U takvim okolnostima su uvijek i bez izuzetka važne uloge medijske pismenosti, pravnih regulativa i standarda upotrebe sistema vještačke inteligencije, koji treba da zaštite individualnog korisnika od ostatka digitalnog kolektiviteta, ali i od multinacionalnih kompanija koje prikupljaju lične podatke zarad kreiranja boljeg korisničkog iskustva kao paravana za digitalnu zavisnost, komercijalnu eksploataciju, ograničavanje informisanosti i manipulaciju mišljenjem.

**Pravo je (gvozdena?) čizma**

Po riječima jednog profesora veterana, pravo treba da je kao čizma koja se stalno mijenja i prilagođava rastu vlasnika, u ovom slučaju okoline koja ga stvara. U suprotnom, čizma žulja i svaki korak je neprijatan. Na planu regulisanja sistema vještačke inteligencije postoje bitni pomaci na nivou Evropske unije i Sjedinjenjih Američkih Država, koji propisuju zabranjene metode upotrebe, regulišu visokorizične AI sisteme uvodeći obaveznu registraciju, nadzor i testiranje, propisuju kazne za učinjene prekršaje i sl. Tako *AI Act* Evropske unije zabranjuje AI sisteme koji krše osnovna ljudska prava, poput onih koji sprovode biometrijsku kategorizaciju korisnika po osjetljivim podacima koji mogu upućivati na njihovu rasu, političke stavove, vjerska, filozofska i druga uvjerenja, seksualni život ili orijentaciju, zatim sisteme koji koriste namjerno manipulativne i obmanjujuće tehnike sa ciljem značajnog narušavanja ponašanja osobe i sprječavanja iste da donese informisanu odluku, itd.

Zabrane su detaljne i pažljivim čitanjem dodatno proširuju uvid u kompleksnost kako pravne regulative, tako i rizika koji se mogu realizovati upotrebom AI-a. Iako kod pravnih regulativa najprije primjećujemo njihov penalni karakter, one ujedno ostvaruju i odvraćajući efekat, sprječavajući da dođe do povrede prava korisnika. Ipak, kao ni u drugim oblastima, ovdje nije dovoljna jednostrana reakcija zakonodavca, tačnije, neophodna je edukacija samih korisnika. Takva edukacija se čini još nužnijom u sistemima poput crnogorskog, koje je još uvijek daleko od samostalnog uređivanja ove oblasti i trenutno su veći izgledi da će se prikloniti rješenjima u svijetu, posebno onim zastupljenim na nivou Evropske unije.

**Učionica nove stvarnosti**

Pod edukacijom treba prvenstveno podrazumijevati vještine obuhvaćene pojmom medijske pismenosti, u prvom redu vještinu kritičkog promišljanja i ocjene. Međutim, ni kritičko mišljenje kao takvo nije vještina koja se usvaja u jednom dahu, već podrazumijeva da smo prethodno svjesni opasnosti nekritičkog prijema informacija, kao i da smo osposobljeni da samostalno izvršimo provjeru informacija i materijala, upotrebom različitih digitalnih alata. U tome bi značajno pomoglo jačanje etičkog i transparentnog pristupa regulisanju AI sistema i zahtjev da svaki materijal nastao uz pomoć AI-a sadrži jasnu oznaku o tome (watermark).

Čini se da nikada nije postojala veća potreba da se medijska pismenost i upotreba digitalnih tehnologija uvrste u obavezne nastavne kurikulume i da se obezbijedi adekvatan stepen osposobljenosti i znanja koji će obuhvatiti nadolazeće generacije. Imajući u vidu etičke i šire društvene implikacije koje mogu nastati upotrebom AI-a, to je minimum na kojem Crna Gora treba raditi što prije, i to u oblastima koje znače suštinsku zaštitu – oblastima prava i obrazovanja.

*Ovaj tekst je pisan za sajt medijskapismenost.me u okviru programa Agencije za audiovizuelne medijske usluge. Tekst je moguće preuzimati i dijeliti uz obavezno navođenje izvora.* 

Vještačka inteligencija je zaličila na samog čovjeka, a medijska pismenost otkrila novo polje borbe

Gvozdena čizma i medijska pismenost: Kako nas AI izaziva?

Poštovane zvanice,

Ne mogu da se držim bajke o Vašim muzikantima; ne želim ništa da pripovedam; ne želim da pevam; ne želim da propovedam; ali jedno je istina: s bajkama je gotovo, s bajkama o gradovima i državama, kao i s naučnim bajkama; pa i s onim filozofskim; svet duhova je nestao, ni univerzum nije više bajka; Evropa, ona najlepša mrtva je; to je istina i stvarnost. Stvarnost, poput istine, nije bajka, a istina nikad i nije bila bajka.

Pre samo pedeset godina, Evropa je bila jedna bajka, čitav svet svet bajki. Danas mnogi žive u svetu bajki, ali oni žive u mrtvom svetu, a o mrtvima je i reč. Ko nije mrtav, taj živi, ali ne u bajkama; taj *ne čini* bajku.

Ni sam ne činim bajku, ne dolazim iz bajke; morao sam da proživim dugi rat i da vidim stotine hiljada njih kako umiru, te i one druge koji su nastavili dalje; sve se u stvarnosti nastavilo dalje; sve se uistinu promenilo; tokom pet vekova u kojima se sve pobunilo i u kojima se sve promenilo, u kojima su iz bajke stare nekoliko hiljada godina nastali ova stvarnost i ova istina, ja osećam kako mi postaje sve hladnije, dok iz jednog starog nastaje neki novi svet, iz jedne stare prirode neka nova priroda.

Živeti bez bajki daleko je teže, stoga život u dvadesetom veku i jeste toliko težak; mi samo još životarimo, mi ne živimo; niko više ne živi; ali lepo je životariti u dvadesetom veku; unaprediti se; napred kuda? Ja nisam, a i toga sam svestan, izašao iz nekakve bajke, niti ću u kakvu bajku ući, ali već je i to napredak, već i to predstavlja razliku između nekad i sad.

Mi stojimo na najstrašnijem poprištu čitave istorije. Prestravljeni smo, prestravljeni poput neverovatnog materijala novog čoveka novog poznavanja prirode i obnavljanja prirode; svi zajedno, u poslednjih pedeset godina, nismo bili ništa drugo do jedna bol; ova bol danas, to smo mi; ova bol je naše stanje duha.

Mi posedujemo sasvim nove sisteme, mi posedujemo sasvim novo shvatanje sveta i sasvim, zaista, sasvim izuzetno shvatanje okoline sveta i posedujemo sasvim nov moral i sasvim novu nauku i umetnost. Vrti nam se u glavi i hladno nam je. Verovali smo da ćemo, zato što smo ljudi, izgubiti ravnotežu, ali ravnotežu izgubili nismo; i učinili smo sve kako se ne bismo smrzli.

Sve se promenilo, jer promenili smo ga mi, spoljašnja geografija promenila se poput one unutrašnje.

Mi sad postavljamo visoke zahteve, mada ti zahtevi i ne mogu biti dovoljno visoki; nijedno vreme nije postavljalo tako visoke zahteve kao naše; mi životarimo opsednuti kompleksom veličine; zato što znamo da nećemo moći da se survamo, a ni da se smrznemo, mi dopuštamo sebi da radimo to što radimo.

Život je samo još nauka, nauka svih nauka. Odjednom, iznikli smo u prirodi. Srodili se s elementima. Mi smo realnost stavili na probu. Realnost je nas stavila na probu. Sad vladamo zakonima prirode, neverovatnim dostignućima zakona prirode, a sad možemo da ih prouča-vamo u svoj stvarnosti i istinitosti. Više nismo upućeni na pretpostavke. Sada kad pogledamo u prirodu ne vidimo više nikakve duhove. Ispisali smo najodvažnije poglavlje svetske istorije; i to svako za sebe, prestravljeni i u strahu od smrti, i to niko po svom ukusu i svom nahođenju, već po zakonu prirode, ispisali smo ovo poglavlje iza leđa naših slepih očeva i naših glupih nas-tavnika; iza naših sopstvenih leđa; nakon beskrajno dugih i bledunjavih poglavlja ono najkraće, ono najvažnije.

Prepala nas je jasnoća koja najednom čini naš svet, naš svet nauke; smrzavamo se u toj jasnoći; ali mi smo na toj jasnoći insistirali, mi smo je izazvali, te sad na hladnoću koja trenutno vlada ne smemo da se žalimo. Od sada vladaće jasnost i hladnoća. Nauka o prirodi ukazaće nam se daleko jasnija, hladnija i oštrija nego što to i zamisliti možemo.

Sve postaće kristalno jasno, zahvaljujući sve većoj i sve dubljoj jasnoći, i sve će biti hladno, zahvaljujući sve jezivijoj hladnoći. U budućnosti, dan će nam se ukazivati sve jasniji i sve hladniji.

Zahvaljujem na Vašoj pažnji. Zahvaljujem na počasti koju ste mi danas ukazali.

*Prevela sa Njemačkog Bojana Denić*

Tomas Bernhard, Moje nagrade: Obraćanje prilikom dodjele nagrade Slobodnog i hanzeatskog grada Bremena 1965. godine

govor

Bernhard: Dan će nam se ukazivati sve jasniji i sve hladniji

Iako stvaraju progesivnu rok muziku sa efektnom upotrebom elektronike, ili možda baš zbog toga, muzičari Marko Gošović i Filip Ferdinandi, počeli su potragu za izvornim zvucima, primordijalnim tonovima crnogorskog krša koji je prepušten zaboravu, ili u najboljem slučaju turistima. 

Projekat "Triton" počeo je kao klasično etnomuzikološko putovanje, da bi nedavno rezulturao  [vebsajtom](https://www.tritonbank.me/), elektronskom bankom zvukova tradicionalnih instrumenata, od gusala i duduka, do okarine i običnog krša. Sofverski obrađeni i uklopljeni u muzičke skale, kreativcima širom svijeta konačno su dostupni zvuci izvornih instrumenata iz Crne Gore, ali i glasovna baština, poput tradicionalnog muškog lamenta – leleka. 

Kako i priliči jednoj softverskoj priči koja spaja tradiciju sa futurom, Gošović i Ferdinandi su odgovorili na naša pitanja elektronski.

**Opišite projekat triton, u par rečenica, prosto, šta ste uradili i zbog čega?**

Naziv projekta inspirisan je endemskom crnogorskom vrstom „Triturus alpestris Montenegrinus“ koja obitava u planinskom Bukumirskom jezeru na teritoriji opštine Podgorica, a poznata je pod nazivom »Triton«. Ovaj daždevnjak simbolizuje autohtono crnogorsko nasljeđe, a ujedno asocira i na zvuk (tri + ton), što korespondira sa težnjom da se tradicionalno nasleđe predstavi kroz formu novih tehnologija. Cilj ovoga projekta je zapravo da se kreiraju zvučne banke instrumenata i glasova, prije svega tradicionalnih instrumenata iz Crne Gore (gusle, ćiftelija, frula, zumare, okarina, tapan, duduk) i glasova (lelek), a koji potiču sa teritorije Crne Gore, a i šire. Ovu početnu fazu našeg projekta podržao Sekretarijat za kulturu Glavnog grada Podgorice, a sada je vrijeme da krenemo dalje.

**Koji je bio vaš motiv da se počnete baviti muzičkom baštinom Crne Gore?**

Kako se i sami bavimo alternativnom, ali i eksperimentalnom muzikom, vrlo često dolazimo u situaciju da u naše muzičke aranžmane uključimo i instrumente koji nisu standardi u alternativnoj muzici. Naravno, naš cilj je upravo da se ovi tradicionalni instrumenti i glasovi koriste na alternativne načine, pa je to jedan od razloga zbog kojeg smo pokrenuli ovaj projekat. Kada se ovi instrumenti i glasovi spakuju u jednu jedinstvenu banku zvuka, koja je dostupna svima, onda se otvara mogućnost osavremenjivanja kulturne baštine i tradicije, koju je nekad teško izvući iz svojih „tradicionalnih“ okvira. 

**Kome je namijenjena vaša aplikacija, i ko je sve može koristiti?**

Ovaj projekat je namijenjen kompozitorima, amaterskim i profesionalnim muzičarima, DJ-jevima, producentima i svim umjetnicima koji se bave zvukom. Sada crnogorski instrumenti i glasovi postaju dostupni u digitalnoj formi, u vidu zvukovne banke, svim zainteresovanim korisnicima u Crnoj Gori ili inostranstvu, nevezano da li je u pitanju kreativno, umjetnička ili komercijalna upotreba. 

**Koliko je AI pomogao da dođete do konačnih tonskih sistema?**

Jeste, ali samo u fazi pravljenja KONTAKT zvučnih banki. Evo da vam pojednostavimo, kada pravite neku banku zvukova, za nju je potreaban određeni UI/UX dizajn, recimo za gusle morate imati nekoliko varijacija, npr. glavni tonovi i fraze. Sve to zahtijeva jednu vrstu vizuelnog programiranja, za koju mi nismo bili prepremljeni. Upravo su nam tu pomogli AI alati, pa smo na osnovu jasnih usmenih smjernica dobili jasne programske kodove koje smo onda onda lako implementirali u dizajn. Iako često zna da pogriješi, AI uz čovjekovu asistenciju na kraju uvijek dođe do pravih rezultata.

**Da li je sa snimanjem ili pri digitalnoj obradi zvuka kod nekog instrumenta bilo poteškoća?**

Naravno da jeste. Tokom samog snimanja instrumenata nismo imali većih problema — često je dovoljno da snimimo samo jedan ton, pa da u KONTAKT plejeru taj jedan sempl "razvučemo" preko cijele tonske skale. Na primer, kada na MIDI klavijaturi pritisnete dirku C, čuje se ton C sa ćiftelije. Ali svaki put kad pritisnete tu istu dirku, čuje se isti identičan sempl. U stvarnosti to nije tako — kod žičanih instrumenata svaki ton može zvučati malo drugačije, čak i ako je nominalno isti. Zavisi od položaja ruke, jačine trzaja, načina sviranja...

![](https://cms.normalizuj.me/assets/80dfee26-a825-41ed-8660-797b216ab89f)
Filip Ferdinandi, foto: Privatna arhiva {.caption}

Zbog toga svaki ton mora da se snimi više puta, kako bi se uhvatile te prirodne varijacije. Kasnije u KONTAKTU, prilikom sviranja jedne dirke, svaki put se nasumično čuje druga verzija istog tona. E, to je recimo pravi izazov — jer ti detalji prave razliku između sterlinog sempla i živog instrumenta.

**Postoji li nešto što se ne može semplovati?**

Ne postoji. Mi smo probali čak i grgotanje da semplujemo. U tome smo uspjeli i taj instrument smo nazvali „Ušćek“, ali ga nismo uključili u ovu KONTAKT bazu jer nema nikakve veze sa tradicionalnim instrumentima.

**Snimali ste na terenu izvorni zvuk od ljudi koji čuvaju tradiciju. Koji su bili izazovi tog procesa?**

Tako je. Izazovi su bili planinarenje i uspon do katuna Radan sa opremom za snimanje. Na tom katunu smo snimali jednog od poslednjih lelekača u Crnoj Gori, Mija Bojovića. Snimili smo jedan lelek u cjelosti, onako kako zvuči u originalu, pa smo onda pojedinačne djelove semplovali i napravili instrument. Takođe, nije lako bilo snimati na katunu, iako je svuda okolo apsolutna tišina. Veliki izazovi su bili zvuk vjetra, odjeci leleka među kamenim liticama, ptice i poneki pas. Te „smetnje“ ne možete nikako ukloniti. Poznato je da bi spoljni prostor bio idealna gluva soba, ali zbog razloga koje sam naveo to nikada nije moguće, pa se zbog toga uvijek snima u studijskoj gluvoj sobi koja je imitacija spoljnjeg prostora bez prisutnih smetnji. Izazov je bilo i vratiti se kući sa katuna, jer smo na katunu saznali da su u toj šumi izgubljene dvije ovce koje smo sreli na putu do tamo, a da je treću pojeo vuk.

**Kakav je “foto-robot” ljudi od kojih ste kupili muzičko blago. Jesu li to profesionalci, ljudi sa sela ili iz grada, muzički (ne)obrazovani?**

Pa ima ljudi sa sela, kao što je Mijo, koga smo već pomenuli. Ima mladih ljudi koji su zanesenjaci za muziku, kao što je recimo Agron Pllumaj iz Tuzi, u čijem studiju smo snimali raznorazne tradicionalne instrumente. Tu je i etnomuzikolog, Nikola Zekić, koji je bio uključen u ovaj projekat od početka, a koji je doprinio da se teorijski potkujemo za ovaj proces. Da ne zaboravimo i Miljana Živkovića koji je za potrebe projekta odsvirao nekoliko fraza na guslama. Dosta je raznovrstan izbor saradnika, među kojima su profesionalci, ali i ljudi sa sela. S druge strane, mi spadamo u grupu amatera, koji se trude da postanu profesionalci u svemu, uključujući i ovaj poduhvat. 

<iframe width="560" height="315" src="https://www.youtube.com/embed/-KgBkB6tEHw?si=c90r77m70xAWjCny" title="YouTube video player" frameborder="0" allow="accelerometer; autoplay; clipboard-write; encrypted-media; gyroscope; picture-in-picture; web-share" referrerpolicy="strict-origin-when-cross-origin" allowfullscreen></iframe>

**Koje slične zvučne datoteke su vam bile inspiracija. I koliko se one koriste u savremenoj muzici?**

Postoji mnogo KONTAKT banki zvukova. Kada smo pravili jednu od pjesama za naš alternativni bend „Yonic“ koristili smo instrument „mandolinu“ - upravo preko onlajn dostupne KONTAKT baze. Taj zvuk, koji smo odsvirali putem MIDI kontrolera, u pjesmi je zvučao kao studijski snimljena mandolina. To nas je oduševilo. Odmah smo došli na ideju da treba napraviti nešto slično sa crnogorskim instrumentima koji ne postoje u KONTAKT bazama, a koji polako izumiru i padaju u zaborav.

**Izvorni zvukovi narodnih instrumenata često se koriste u savremenoj (contemporary) I world muzici. Je li na ovaj način Crna Gora postala dostupna kompozitorima širom svijeta.** 

Jeste. Sada kompozitori mogu, potpuno besplatno, da za potrebe svojih projekata koriste ove baze zvukova, bilo da su u pitanju samostalne kompozicije, bendovi ili filmska ostvarenja. Na internetu možete pronaći skoro sve banke tradicionalnih instrumenata iz cijelog svijeta, a sada možemo sa ponosom toj grupi pridružiti crnogorske instrumente i glasove. Već smo imali jednog zainteresovanog reditelja koji nas je kontaktirao jer mu je trebao zvuk gusala u filmu. Naravno, uputili smo ga na sajt triton-bank.me. Jedva čekamo da vidimo rezultate.

**Hoćete li imati pregled koliko i kad su vaši semplovi korišteni? Na koji način ćete se povezaati sa svjetskim datotekama?**

Za sada, samo po broju preuzimanja sa vebsajta. Nemamo još ideju kako da se povežemo sa svjetskim datotekama. Tek smo počeli. Upravo je ovaj tekst naš prvi proboj na nacionalnom nivou, nakon čega krećemo u regionalno, pa onda u globalno osvajanje. Ono što smo uradili za sada jeste da smo postavili jednu kontakt formu (ne banku) na sajtu, preko koje je moguće kontaktirati nas za bilo koju vrstu saradnje. Takođe, postavili smo napomenu da ukoliko neko ima sopstvenu bazu zvukova tradicionalnih instrumenata, da nam ih pošalje kako bi mogli da proširimo sopstvenu bazu i da to objedinjeno plasiramo na tržište, za dobrobit Crne Gore i cijelog čovječanstva.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/43be4633-91d0-4be6-b477-9a76878d231c)
Marko Gošović, foto: Privatna arhiva{.caption}

**Da li neke stvari koje se mogu odsvirati preko klavijature zapravo nije moguće dobiti sviranjem izvornog instrumenta?**

Sviranje izvornog instrumenta je uvijek idealna solucija. Ali nije lako doći do tih instumenata i ljudi koji ih sviraju, čak i u Crnoj Gori, a ne u regionu ili globalno. Mislim da smo mi taj problem riješili, samo još da ljudi to saznaju. Prednost klavijature u odnosu na živi instrument je to što jedna dirka ne mora da bude isključivo vezana za jedan ton, već to može da bude sempl (grupa tonova ili fraza). Sviranje semplova nije moguće na pravom tradicionalnom instrumentu.

**Koliko se u Crnoj Gori radi na prezentaciji u proučavanju l muzičke baštine, imate li ljude od pomoći na tom poslu?**

Radi se pomalo, ali ne dovoljno. Već sam pomenuo Nikolu Zekića, etnomuzikologa, koji nam pomaže da prepoznamo kategorije tradicionalnih instrumenata, da ih klasifikujemo i nađemo modalitete kako da ih prilagodimo digitalnom domenu, a da budu što približniji njihovom analognom i relalnom zvuku. Sa nekim instrumentima smo to uspjeli, sa nekima nismo, ali smo svjesni mnogih izazova i problema koji postoje, upravo usled saradnje sa profesionalcima iz ovih obasti. Recimo, način na koji se sviraju gusle nije moguće u potpunosti prilagoditi digitalnom konktestu, međutim to se donekle rješava snimanjem semplova.

**Kao prog-rok muzičarima, je li vam namjera ubaciti nešto od izvornih zvukova u pjesme Yonica?**

Apsolutno. Krenuli smo sa mandolinom, a na kraju možda uključimo i okarinu, a nije isključen ni lelek.

**Što je vaš sljedeći korak, je li prijekat moguće proširiti?**

Naravno. Sada čekamo da nam potencijalni obožavatelji pošalju zvuk nekog svog tradicionalnog instrumenta, za koji možda nismo čuli. Takođe, potencijalna baza je mnogo veća od ove koje smo mi obuhvatili, tako da ovdje uvijek ima posla. Za sada smo obuhvatili samo jedan mali dio, ali koji se može smatrati značajnim u kontekstu crnogorske muzičke baštine. Kao što smo već ranije pomenuli, sve se oko nas se može semplovati, pa onda zamislite gdje bi nam bio kraj.

Objavu intervjua je podržalo Ministarstvo kulture i medija Crne Gore kroz Fond za podsticanje pluralizma i raznovrsnosti medija{.caption}


Kako se izvorno muzičko blago čuva i koristi u novom vremenu

semplovanje tradicije

Projekat Triton: Gusle spremne za novi milenijum

Rad Ivane Rašić Sajsi MC poznajem još od svojih ranih dana, i vječno bivam fasciniran sadržajnom raznolikošću njenog opusa, versatilnošću koja nadilazi okvire tipskog, uniformisanog… Čitajući njene pjesničke radove u jednom zborniku underground poezije bivao sam fasciniran širinom i krotkošću njene misli, što se podjednako dobro nadovezuje na sve ono što nudi muzici, jedan pejzaž urbane, erotizovane, ali i izuzetno politične stvarnosti koja koketira jednako sa ženskim iskustvom koliko i sa ovom zgusnutom tjeskobom koja pretenduje da nas samelje iz dana u dan… 

Do našeg prvog susreta došlo je mojom smjelošću kao nekog ko se prvi put otiskuje u Beograd sa knjigom “Džimi do you love me?”, kad sam zaželio da objednim sve svoje male heroje, pa sam ni ne pitajući za dozvolu unaprijed, citirao njene stihove na početku. Ivana je srdačno i na obostrano zadovoljstvo prihvatila poziv da bude gost na mojoj promociji, zbog čega sam bio primoran razdrmati stvarnost i izvrištati to sa svijetom, što nas je dovelo do ove za sada male a dirljive zgode u obliku razgovora koji čitate u nastavku…

**Sajsi, pre svega — hvala ti što si pristala da zajedno pročešljamo ovu zamršenu stvarnost izvan okvira. Vjeruješ li u pojam normalizovanja? Imaš li osećaj da čovječanstvo ipak odlazi u nekim boljim pravcima, ili još uvek tapkamo u svom komforu, maštajući o boljem mjestu? Kakav je tvoj pogled na svijet danas — i kakvo breme sve to tebi donosi?**

Al' si mi baš uvalio prvo pitanje, onako u glavu… ako, ako… biću vrlo iskreno pesimistična ili ti realna, čovečanstvo mi je odvatno, nemam uopšte povjerenja u čovečanstvo kao takvo, ono rađa, da bi  jelo svoju decu, vjerujem možda u neke manje društvene saveze motivisane instinktom za preživljavanjem. 

Meni je svet jedno veliko breme sada, jer sam majka, i bukvalno nemam živaca ni za šta osim da dobijem malo radosti od kreativnog rada i da se ispoštuju pravila parkića u koji pođem sa detetom, jer sam sada i mamika, a ovaj univerzum je već dovoljno komplikovan da jedva stižem da dišem, a kamoli bilo šta drugo. Što se mene tiče mogu svi da se nose, pa da nestanemo kao vrsta, al' prvo da snimim još par albuma, onda može potop!

**Tvoja je borba slojevita — ponekad neshvaćena, često marginalizovana, ali uvijek ubojita i krotka, kao riječi kojima smjelo i gotovo beskompromisno barataš. Da li vjeruješ da je javni prostor danas spreman za takvu vrstu seciranja stvarnosti? I koliko si kroz svoje stvaralaštvo, od ranih dana pa do danas, zapravo koketirala s revolucijom? Kreće li ona za tebe uvek prvenstveno iznutra — sa ličnog plana?**

Revolucije kod mene su često iz ličnog poriva ili plana, ali usko povezane sa nadražajima spolja. Da li je javni prostor bio spreman za mene zaista se nikad nisam pitala jer nisam razmišljala o dometima i posledicama svojih delovanja. Nisam ih ni bila svesna, ali kad god bi se desilo neko pomeranje, neka mala revolucija, znala bi da ustuknem, ako bi uticalo negativno na ljude oko mene. Što se mene tiče, neka se meni samo dešava iznutra, neka patim, neka gorim…

**Tvoj posljednji album “Mater” je, barem meni, tvoj možda najsloženiji domet do sada — jer sučeljava krhkost i unutrašnji lom s prkosom, autoironijom i ideološkim koktelom na koji smo kroz tvoju leksiku već navikli. Da li veruješ da umetnik, tekstopisac, mora u sebi zadržati oboje — i lom i otpor — da bi dosegao punoću izraza? Ili pak misliš da se i u tom “nasilnom proboju” krije ranjivost?**

Hvala što si poslušao album "Mater". Ne znam za druge umetnike, ali meni treba sve, i taj lom, patnja, tuga, očaj, i taj bes, i gordost, ukratko - životno iskustvo, koje ipak moram da proživim koliko god da se tripujem da sam maštovita. Što se tiče nasilnog proboja, to vrišti ranjivost, kamuflira ranjivost, ali ona ipak izbija iz svih pora. Kreneš iz jačine, završiš u slabosti, priznaš slabost - postaneš jak. Svako ima te dve dimenzije u sebi, dominaciju i slabost. Na kraju je mene baš to priznanje slabosti (koje stvarno retko kad pustim da javnost tj. publika vidi) u pesmi "Spavam sa lutkama" oslobodilo tog bola, jer sam to podelila sa publikom, podelili smo i muku. Kada se to desi, to osnažuje i njih i mene!

**Pesma “Pe i Ku (nova mlada mafija)” postala je svojevrsna “navijačka gej himna”, iako su njeni slojevi dublji od pukog poriva da se stvori jedna ultrauniformisana oda queer kulturi. Po meni je to jedan od tvojih najhrabrijih iskoraka — pa me zanima: ko je, van te metaforičke nužnosti, danas ta “nova mlada mafija”?**

Nova mlada mafija je kalkulantsko izabrani stih, namerno napisan, bolje reći preotet od kolega repera, uzeti pojmovi koji se ponavljaju kod njih. To nije moj etos, zvuči kao da ga je napisala devojčica od 15 godina koja želi da repuje. Ali ga uzimam i činim svojim, jer šta uopšte znači nova mlada mafija. Za njih jedno, za mene sasvim drugo. Vera da će novi naraštaji da nam osvetle obraz i izlizani pojam mafija koji sam rastegla u značenju do imbecilnosti. Mladi neće promeniti svet, bar ne mnogo, ali će možda odigrati nešto pametnije, zato se mafija pojavljuje kao odrednica tj. način na koji će rešavati stvari kada se već institucionalnim putem ne može.

<iframe width="560" height="315" src="https://www.youtube.com/embed/p1YlkM4gUP8?si=rN_ZlkMRmVmGZ2G4" title="YouTube video player" frameborder="0" allow="accelerometer; autoplay; clipboard-write; encrypted-media; gyroscope; picture-in-picture; web-share" referrerpolicy="strict-origin-when-cross-origin" allowfullscreen></iframe>

**Nerijetko koketiraš s pankerskom poetikom — tvoj prvi album “Misii nači naaš”, sa tadašnjim eksperimentalnim pank bendom Sajsi, po meni je pjesnički jedan od tvojih najsmjelijih poduhvata, jer su tekstovi disali zarad mladalačke vrištavosti. Kako danas, s vremenskim odmakom i iskustvom, posmatraš taj period? S obzirom na to da si i vrsna pjesnikinja, i da će publika uskoro imati priliku to da doživi kroz tvoju knjigu, po čemu se razlikuje muzički angažman od onog poetskog? Kako razdvajaš ta dva izraza — od pristupa radu do samog ritma teksta? I možeš li nam bar malo otkriti šta pripremaš?**

Dugi niz godina, pa bar prvih 15 godina moje karijere kod mene to nije bilo iskristalisano. To je bio neki moj lični haos i konflikt unutar mene same. Prekruta skoncentrisanost na samo tekst i poruku napravio je od mene uljeza pesnikinju u muzičkom svetu,jer za sve ove godine nisam uzela da se pozabavim produkcijom, da naučim da pravim matrice i ostale stvari, previse sam se oslanjala na moć reči razvijala samo pisanje i performans.  Kod umetnosti kao što je muzika koju ja pravim odnos mora biti 50/50 . Nadam se da sam sada došla do tog balansa. 

Sa druge stane ovaj drugi svet je vrlo podozriv prema  mojoj pesničkoj ličnosti, tako da sam uljez i u poetskom svetu. Tako mi je kako mi je, to je neki moj put, očigledno je tako moralo biti, ja sam vrlo spora učenica. Ovde moram da istaknem da sam zahvalna na šansi da napredujem kroz rad, ovde mislim na sve saradnike od kojih sam učila kroz zajednički proces stvaranja, koji mi je stvarno pomogao da odvojim te dve strane u meni, poeziju i pisanje tekstova za muziku. 

Moj amaterski pristup na početku, podrazumevao je uglavljivanje moje poezije u muziku bez ikakve modifikacije, što jeste dovodilo do specifičnog zvuka, to ima svoju draž, ali ne može se doveka biti nebrušeni dijamant. Posao tekstopisca je veština koja mora da se savlada, dok je poezija potpuno drugi univerzum, oni se oslanjaju jedni na druge i dodiruju, ali nisu ista stvar. Nadam se da će zbirka pesama upotpuniti moj izraz za publiku koja me voli, jer ću se tu dati skroz drugačije, uostalom, moja prva motivacija bavljenja repom jer bila poezija, okrenula sam krug.    

**Čini mi se da sve više tvojih angažmana — slučajno ili namjerno — ulazi u mainstream okvire, što meni lično prija, jer ti uspevaš da kroz njih izazoveš, privučeš i serviraš onu sirovu stvarnost koje manjka pod ovim zvjezdanim nebom. Da li je to bio svjestan potez? Da li si željela da se entitet Sajsi rasprostire kroz sve moguće okvire i čak transcendira nad njima, s distance i sa podsmijehom? Kako vidiš poziciju umjetnika koji je istovremeno neshvaćen — ali i previše eksponiran?**

Uživam, ali uživam u toj ulozi. Moja želja jeste bila, i dalje je, da doprem što dalje, više, dublje, svuda, ali nije nešto čime se bavim da se desi, dešava se prilično organski, što samo pojača dozu ushićenosti kad se javnost uznemiri nekim mojim potezom; volim da se zatalasa, pa se komentariše, jer iznenadi i mene, ne očekujem da će da se desi, to je uzbudljivo. Dopada mi se ovo šta si rekao ,,neshvaćena, a previse eksponirana", to je svet u kome dobro plivam, jer sam zaštićena, a opet dobijem svoju dozu pažnje da nahranim gladan ego…

**Kod tebe je seksualnost pobuna, riječ je poklič, a politika tvar koja se poigrava životima poput udice sa crvima... Kako uspevaš da spajaš te elemente — da erotizuješ političko, ili politizuješ ono erotično — imajući u vidu da je tvoj spektar tema često oslobađajuće tjelesan, van svakog konvencionalnog pojma o telu?**

Sve vezano za telesno, seksualno u pesmama je moj intimni dnevnik, u smislu kako sam ga koristila za oslobađanje od nametnutih stega, ili sa druge strane, kako moje meso može biti ograničavajući faktor da se razume moja bit. Meni je telo jednako bitno kao i duh. Kosa kod žena je političko pitanje. Veličina mojih grudi može biti političko pitanje, dužina ženinih nogu može biti političko pitanje. Takođe, autonomija tela kao takvog, koliko je zaista naše, da li se dajemo, uzimamo, konzumiramo, ko ima prava na njega, kolika su ta prava, sve su to pitanja na koja pokušavam kroz pisanje da odgovorim prvenstveno sebi. Često se desi i da ne dođem do odgovora. To je polje koje mi je zanimljivo, kad su takve teme u pitanju imam osećaj kao da sam pas tragač, cela poenta je da nanjušiš…

**Kad smo već kod tjelesnosti — putevi ženskog oslobođenja deluju kao raskalašan teren kojim neumoljivo koračaš, i grizeš. Da li si kroz svoje višegodišnje iskustvo kao žena i umjetnica ikada osećala strahove da “ne pretjeraš”? Ili da si možda “dovoljno” ili    “previše” nečega? Kako se boriš sa tim tihim demonima koji dolaze i kroz kasniju recepciju, i kroz sudar s širim narodnim masama?**

Bilo je trenutaka kada mi nije bilo svejedno. Izložiti se tako da neki delovi društva to vide kao pozivnicu da slobodno udare, jer ih zbog izraza ili moje estetike dovodim do zbunjenosti. Osporavala mi se kreativnost tj. autorstvo kada je moj izgled bio vešto naglašen, nije mi se verovalo da mogu imati oba, to je pravilo probem, pa npr. kada publika koja površno zna šta radim vidi mene na crvenom tepihu, odmah krenu kometari tipa, ko je mene tu doveo, čija li sam ja ljubavnica, pa da sam sponzoruša, žena lakog morala... Vole da mrze žene lakog morala jer misle da su laka meta, meta koja zaslužuje da bude meta. Meni je to iskustvo bilo jako značajno jer je potvrda da se ženi ne veruje, pogotovo ženi koja je sama ili koja se izborila sama…

![](https://cms.normalizuj.me/assets/d1cd2b6c-48ef-4184-b7d5-b15c74107ada)
Foto: Alek Živković{.caption} 

**Jedna od glavnih odlika tvoje poetike su pojmovni konstrukti, autoironija, podtekst, metafore... često doslovno imaš i metu i foru, uz niz vješto maskiranih referenci koje ubacuješ spontano — kao male znakove pored puta. Kako izgleda sam proces stvaranja? Da li ti sve to dolazi matematično, planski, ili u nekom neočekivanom naletu?**

Matematički kod mene nikad nije moglo da funkcioniše, ali divim se ljudima koji imaju tu moć. Sad moram da ispričam jednu priču o kojoj trubim i pričam je svima koji žele da slušaju možda sam i dosadna, ali meni lično je puno pomogla. Ide ovako: te neke 2002. godine kada sam uletela u muzičku priču, kao ja sad tu repujem, mlada sam, naivna i strašno željna da stvaram, jer se otvorila mogućnost da se kreativno izrazim, e tad ja počinjem da pišem u velikim količinama, kao da mi je lično moj tata kupio nepresušni izvor, iz kog samo mogu da sipam i sipam, počinjem da se trošim nenormalno jer me je pucala inspiracija i mislila sam da sam nepobediva. 

To naravno ne može dugo da traje i posle par godina kada je došlo do zamora, setila sam se da su mi starije kolege rekle da usporim, naravno niti sam shvatila niti sam uvažila savet. Nastupi prvih pet godina su bili isključivo fristajl, kada i ako dograbim mikrofon na nekoj dnb žurci, jesam ja pisala mnogo svaki dan, ali nisam vežbala niti učila te tekstove, jer mi je pojam studija bio strašno dalek. Da se vratim na poentu  - na tim žurkama kačiš se na ono šta pušta DJ , nemaš pojma šta to može da bude i ti se snalaziš u trenutku; prvo me je to vozalo najjače dok sam uspevala da pratim bit i budem dobra i prvi veliki pad se desio kada me je inspiracija izdala. 

Ranjeni ego moj napaćeni. Odlična škola za mene, tada sam shvatila da želim da imam pesme koje će ljudi pevati sa mnom i da sve šta odrepujem ode u vazduh, ničeg se ujutru ne sećam, eto me dolazim do poente... Gledam na TV-u neku emisiju o Pikasu i citaraju ga, kaže on: nakon osam sati rada, inspiracija dolazi sama. Tako genijalno, tako istinito. Rešavam da započenm mali projekat koji se zove: tri pesme na dan, pravilo je da moram, ali moram da sednem i iscedim iz sebe tri pesme. Rezultat: na početku je bilo teško, ali vremenom su prvi stihovi, koji su bili loši i usiljeni doveli do sjanih ideja kojih se ne bi setila da sam samo čekala inspiraciju. Nadam se da sam uspela da odgovorim na pitanje. Zato mi se jedan od albuma i zove: Rad, rad i samo bleja…   

**Za umetnika, scenski nastup može biti oblik perfekcije — ili potvrda kreativnog haosa, zavisno iz kog ugla ga posmatra. Šta za tebe predstavlja susret s publikom, s obzirom na to da imaš vjernu bazu fanova koja je godinama uz tebe — razigranu, šarenu, glasnu? I kako se nosiš s onom drugom stranom, koja je možda još tvrđa — u osuđivanju, omalovažavanju, ili negiranju nečijeg rada?**

Za mene su nastupi, sama bina i moj performans kruna rada na pesmi. Zanimljivo je pratiti život pesme od samog pisanja, preko studija do bine. Vremenom sam došla do otkrića kako pesma može još više da oživi na nastupu, da se dodaju elementi koji se nisu našli na snimku, da se pojača efekat, jer to bina traži. Sam nastup je kod mene dugo bio fristajl, u smislu ne znam šta će se dogoditi na biti, ništa nije unapred dogovoreno, pa ponekad iznenadim i moje ljude. To može da funkcioniše neko vreme, ali šta je onda kad mi nestane inspiracije. Nemam ništa protiv ni da se tačno zna ko šta i kad radi na bini, da sve bude isprogramirano, nikad tako nismo radili, pa bih pokušala nekad i to, kad se nameste okolnosti. Zbog mog pank nasleđa naši su nastupi dosta bili u tom maniru, jer ja tako volim i tako znam. 

**Nosiš u sebi onu iskru urbanog Beograda — onog koji znaju samo oni koji su ga dotakli i proživeli. Koliko su te baš ti “blokovi koji plaču” usmjerili da nastaviš neprohodnim stazama? Kako danas posmatraš Beograd, s obzirom na sva zbivanja koja si već donekle i sama manifestovala kroz svoje stihove? Da li on i dalje ima potencijal da bude jezgro jedne plemenite borbe — i šta misliš o njenim ishodima?**

Kroz svoju dugu istoriju Beograd je svašta doživeo i preživeo. Plemeniti ljudi će doneti ovom gradu spas i prekopotrebni predah. Očekujem klimaks. Postoje društvene zakonitosti, možemo predvideti, nije toliko komplikovano - što je jača represija, to će bumerang biti oštriji i nemilosrdniji, uništeni simboli Beograda koje su namerno uništili će opet biti vraćeni!

**Kao dijete FPN-a, da li misliš da je svijet oko nas politički neosviješćen? Kakav je tvoj prag tolerancije na takve pojavnosti? Da li te uznemirava činjenica da smo okruženi ljudima koji sve češće dižu ruke od pobune, i pristaju da budu robovi servirane stvarnosti? Kako se boriti protiv te pasivnosti koja nas neumorno guta?**

Moram ovde jedan kliše, najtačniji na svetu: znanje je moć, moć za koju sam mislila da ne mogu da ti uzmu, ali ispostavilo se da rade sve na tome da kroz uništavanje obrazovnog programa i prosvetnog sistema, mogu da svedu na minimum. Znanju su oduzeli vrednost čim smo uleteli u sistem najsurovijeg kapitalizma. Mi ne znamo ni koja su naša prava. Kako se boriti protiv takvog inžinjeringa nemam pojma, ja još pokušavam da razumem kako smo došli do toga. Sad treba objasniti zadnju rečenicu, naime, dok smo se iščuđavali na kršenje najosnovnijih prava, u stilu, pa to tako ne može... dok smo u glavi ušuškani živeli model švedske demokratije, mislili da neće baš kod nas tako proći... dok smo bili u šoku, dok smo svedočili kršenju ustava na svim nivoima, oni su uništili ovo društvo, zato što nam je oduzet glas od nas samih. 

Ne znam kako će ovo ljudi koji čitaju razumeti, ali smatram da nam se desila neka vrsta samoparalize, i ovo sad šta se dešava je jedan bolan izlazak iz tog stanja.. da još malo pojasnim, samoparaliza kao reakcija na okupaciju njega i njegove samovlasti. Trebali smo znati bolje, već smo to imali u prošlosti. Nemojmo biti pristojni u budućnosti!

**Šta je u tvojoj ranoj mladosti najviše obilježilo tvoju stvarnost? Da li su to živi, mrtvi muzičari, da li pak  književnost kao jedan zaseban krajolik ili pak neka istorijska ličnost na koje nerijetko aludiraš u pjesmama?**

U mom slučaju jako je važno napomenuti časopise i fanzine, to je bio moj prozor u svet.  "Vreme zabave" je uticao na mene više nego bilo koja individua, tu sam se srela sa muzičkim i filmskim recenzijama, izveštajima sa koncerata. To je bio moj google, ali profilisan, sa urednicima koji su bili u toku sa svetskim dešavanjima, sve mi je bilo lepo posloženo i servirano, za razliku od interneta danas gde moraš da uložiš ogoman napor da se snadješ i pronađeš. Kroz vreme zabave sam zavolela Lunu Lu. Kroz fanzin "Tri drugara" sam se upoznavala sa pankom, to mi je sve ušlo u dnk i ublažilo subjektivni osećaj da sam jedina tinejdžerka na svetu (znam, vrlo dramatično)…

**I za kraj, jedno malo poetičnije pitanje: Da li će tvoje pjesničke rime prije “poći u vječna lovišta” od onih koje ispraćaš bitom? I da li je baš svaka misao proizašla iz čovjeka — jedno svojevrsno “bezgrešno začeće”?**

Moraću poetično da odgovorim, nadam se da će moje reči putovati kroz prostor i vreme, čak i kroz neke druge svetove, kada me ne bude. Neka prožive umesto mene, sve ono šta ja nisam stigla!


Kroz svoju dugu istoriju Beograd je svašta doživeo i preživeo. Plemeniti ljudi će doneti ovom gradu spas.  Što je jača represija, to će bumerang biti oštriji i nemilosrdniji, uništeni simboli Beograda koje su namerno uništili će opet biti vraćeni
 

red, rad i samo bleja

Sajsi MC: Nemojmo biti pristojni u budućnosti

Nema ništa opasnije za jednu zemlju od njenih tajkuna i nema ništa beskorisnije za malu zemlju od njenih infulensera. Što je više i jedih i drugih, logika nejednakosti procvjetaće u nekim novim oblicima nasilja. E sad, da li politikom pomognuti biznismeni baš direktno doprinose nasilju ne znam, ali znam da društvo zasigurno ne humanizuju. Ako ne humanizuju, znači li to da dehumanizuju?

Internet prostor je zbrka sadržaja koja ti se nudi nekad bezrazložno, nekad jer si već nekoliko dana pretraživao po jednom te istom tragu. Obično mi na Fejsbuku izlaze matematički zadaci, jer uvijek uđem u komentare da vidim koliko ljudi ne zna kako se množi i sabira. Ali razlog zašto mi nenadano na prostor virtuelnog svijeta banu crnogorski influenseri, neću ni tražiti. Sve se dešava sa razlogom. Može biti da potajno uživam u dnevnoj dozi transfera blama, podgoričkog nesnosnog akcenta, ili batrganjima u sumnjivom maskulinitetu. 

Elem, izvjesni infulenser koji je onomad bio dio predsjedničke trke, da se sad ođe ne flekamo nadimcima, prije neki dan postavlja video svog maloljetnog sina koji negdje na moru divlja skuterom. I da, to je vrijednost prosječnog Crnogorca, nema tu ništa novo, jer odvajkada mladost crnogorsku interesuju auta bez auspuha, zatamljena stakla i duboki spojleri. Odrasli na Fast&Furious franšizi, dječaci iz radničkih porodica neuspješno imitiraju nepropisnu brzinu, upijaju dozu adrenalina, dok je možda jednom i prevaziđu. Ni to nije mnogo drugačije od ostatka svijeta u kojem se internetsko nasilje preliva kanalima iznad nacija i ispod država.

Zato treba prizemljiti ugao gledanja i postaviti offline pitanje - da li se svakodnevno nasilje u dvorištima crnogorskih škola, nasilje na ulicama i igralištima, zapravo gradi u našim kućama, podupire u društvu, kao vrijednost neophodne muškosti koja se gubi, pa je valja ugrabiti.

Sin pomenutog internet pajaca divlja skuterom, trista ljudi odobrava, lajkuje i kliče. Komentari su puni hvale za pravi odgoj, za muškost koja se njeguje tako ispravnim vaspitanjem. Zadovoljno se ističe spretnost koja se gubi, jer se djeca ne izlažu kubicima od malena, a trebalo bi. 

Nije da svakodnevno ne gledam glupave komentare, nije da ne znam da su vrijednosti većine upitne, ali zamisliti stotine komentatora ispred glasačkih mjesta, nije lako. Od tih svih tih ljudi očekujem da je većina svoje dijete vaspitala po ovim vrijednostima divljanja. Ta djeca vjerovatno u sljedećoj iteraciji vaspitavaju svoju djecu po istom ključu, a s obzirom na to da su igra brojeva i matematika crnogorskog društva dosta ograničene, to znači da ovi ljudi vladaju.

Po podgoričkim kvartovima ordiniraju bande, djeca koja se dokazuju tako što ponižavaju i maltretirajući slabije. Nikad više omladine u crkvama, nikad više *Ostroga mi* , nikad više modernih roditelja i odlikaša, a nikad više nasilja. Statistika kaže da je svaki peti učenik bio žrtva nasilja, a da je svaki drugi bilo svjedok nasilja nad drugim učenikom. Ne uzimajući statistiku za mjerilo realnog, jer je realnost često gora od statistike, ne uzimajući internet za mjeru nasilja, jer su ljudi u neregulisanom online prostoru slobodni da budu ono što im pravne regule ne dozvoljavaju na ulici, ipak se treba zapitati što treba da nam bude dokaz da smo sve više agresivni?

Kad institucije i civilni sektor upozoravaju na porast nasilja i maloljetničke delikvencije, koga oni zapravo upozoravaju? Da li roditelje potencijalno problematične djece, da li sebe same, škole kao glavne odgojno-vaspitne ustanove, ili drugu djecu, da ne budu iznenađeni ako ih u šetnji presretne sin ponosnog oca, onaj što  zavodi red u školi i na ulici, u kvartu i gradu.

Dječaštvo, mladost, muškost, proklestvo je crnogorskog edipovca koji nasilno postaje ono što se od njega očekuje, a onda tako bezosjaćajan prema sebi i od drugih zahtijeva ništa manje nego toliko muške solidnosti, grubosti i čvrste ruke.

Nasilje u jednom društvu ne bi trebalo odvajati od društvenih nepravdi i nejednakosti, jer su društva sa većom socijalnom pravdom manje nasilna. U Crnoj Gori pravda je izuzetno spora, a nasilje razuzdano, kao influenser, kao djeca influensera, kao siročad države koja više nema snagu da ponudi svojim građanima nikakav smisao sem nacionalnog, a upravo se tu nasilje obnavlja.

Proklijali iz istorijskih mitova o čojstvu, junaštvu, ratovima i sječi neprijatelja, Crnogorci teško mogu sebe društveno opravdati van autoriteta zasnovanom na strahopoštovanju, žrtvi, superiornosti nad drugim i sličnim ka spolja okrenutim osobinama. Stari kodeksi su odbačeni, stege popucale, ali stisak pesnice je ostao. 

Crnogorskoj istoriji fali priča o nježnosti, ljubavi i ranjivosti. Kažem ranjivosti, a mislim na ono kad plutaš na leđima, spokojno, daleko od obale i buke, prije nego preko tebe pređe skuter.

**

*Tekst je dio projekat koji realizuje NU Alumni akademija Pravnog fakulteta Univerziteta Crne Gore. Projekat je podržan je od strane Centra za građansko obrazovanje u okviru programa „SRCE: podrška osnaživanju i otpornosti mladih danas“, u partnerstvu sa Regionalnom akademijom za razvoj demokratije. Projekat finansira EU, a kofinansira Ministarstvo javne uprave.*



Crnogorskoj istoriji fali priča o nježnosti, ljubavi i ranjivosti

kriza muškosti

Kako su čojstvo i junaštvo postali golo nasilje

Godine tako prođu da nisi rekao ništa o parku i suncu i porodici. Bile su važnije političke teme o kojima nemaš pojma. Periferija uma, to što se čita i piše u novinama. Kakvo je to samo lažno predstavljanje. Drama koja nikog ne košta. Tragedija sa šampanjcem. Pisci se kriju iza zlobe komentatora, ovi se kriju iza zlobe pisaca, na kraju se dokucavaju u svjetlu telefona. 

Ovako bih to rekao: drhtim, čitam, radim, živim, a u novinama pišem sranja.  Umjesto da kažem suptilnu suštinu, da je život ne samo podnošljiv nego lijep, prozračan. I da je dužnost da se bude srećan. Nekako mi se čini da je to jedna zapuštena staza i pravi izazov za pripovjedača. Biti veseo, a ne dosadan. Biti dobar, a intrigantan. Cupkati od sreće. Jer gdje će današnji čitalac naići na sreću, a da nije teško stilsko sranje. Nešto zaslađeno da se povraća. U najboljem slučaju spomenarski snuff, Coelho i slična roba. Gdje je nježna, prava sreća, i da li ona uopšte treba da bude u pismu, pa još novinskom?

Umjesto odgovora ispričaću jednu priču. 

Prije nekoliko dana zatekao sam ispred kuće zelenu lutku. Visila je sa ograde, i bila prošivena zlatnim vezom. Saznao sam da je to lutka leptira monarh. Slutio sam da ga neću uhvatiti, ali kad sam konačno zatekao praznu ljusku, ipak sam bio srećan. Znao sam da se leptir ponovo rodio. Da leti naokolo. Činjenica da ga nisam vidio nije me rastužila. Danima sam o njemu brinuo, gledao i pratio kako lutka mijenja boju. Od grašak zelene do utaženog tona urme. To sam želio reći. Kakvo je zapravo čudo jedan običan leptir, i kako se čovjek stidi da to prizna. A stidi se, ko zna zašto, valjda jer čudu istinski ne prisustvuje. 

Mislim da je pisanje o leptirima opasno. Čak opasnije od pisanja o mafiji. Jer mafija će ubiti svakog desetog, a na leptiru će tek svaki stoti uspjeti nešto da kaže. Zahtjevni su leptiri, ali ih ima. U čaurama. Kao metkovi puni smisla. Možda ih ima u knjigama koje sam čitao, u Gogenovim dnevnicima, kod Zagajewskog, ili Danila Kiša… Pokušavam da napregnem mozak i sjetim se, ima li leptira kod kolumnista širom mog jezika, i jedino ih još nađem kod S. G. Ali on je ionako pjesnik. Ostalo mi se rijetko čita, jer je pametno, a to zna da zasiti. Zaslužno. Pitko i vispreno, potentno a nevažno. Dosadno i genijalno. Svake nedjelje, uglavnom samo seru. I seru. I seru. Iako pišu sve bolje. 

Od ironije se više ne može živjeti, ironija je postala postfaktualni ritual jedne kaste. Kolumnisti i ironija ne služi ničemu. Ironija je poslije činjenica. Nevažna je kao leptir onome koji ga ne vidi. To što se danas podvaljuje Krleža je izmislio prije stotinu godina, samo on nije bio ironičan već dinamitan, živio je u vremenu otvorenih karata. Danas su krugovi zatvoreni i rečenice tromije. 

Novinski pisci su se utopili  u doba koje slavi pseću odanost lajku i hormonu sreće putem algoritama internetskih interakcija koje se polako miješaju u sadržaj. Kibiceri diktiraju i samo negativni sadržaj zaista prodaje kupke na guglovim oglasima pored članka. Na taj način se oblikuje nova higijena i nova sajber estetika kuknjave oslonjena na slavnu tradiciju tužbalice. 
Nema potrebe da se čitaju novine, o leptirima je dosta toga rečeno u knjigama, to sam mislio da kažem. Leptiri simbolišu ponovno rođenje, ima ih na hrišćanskim slikarijama, u predočenim rukama djece. Ima ih u oblacima koji migriraju preko velikih voda, na žilavim krilima prolaze nautičke milje i niko ih ne vidi dok lebde prostorom punim wirelessa. 

Ugasi ekran i pogledaj, vidjećeš ih gore.

Iz knjige "Zbogom novine", Žuta kornjača, Podgorica, 2025.{.caption}








o leptirima

Monarh

Nevladino udruženje ŠkArt poziva mlade umjetnike/ce, aktiviste/kinje i studente/kinje umjetničkih fakulteta da se prijave za učešće u četvrtom ciklusu umjetničkih rezidencija škART REZIDENT, pod nazivom Začinjeni prostor slobode, koji će se održati od 21. do 26. jula 2025. godine u Tivtu.

Ovogodišnji program otvara pitanja tijela kao prostora borbe, otpora i izraza u savremenom društvu obilježenom digitalnim nadzorom, političkom represijom i erozijom identitetskih prava. U fokusu je simbolika crvene paprike – kao začina, zaštite, otpora i provokacije – kojom istražujemo kako tijelo može ponovo postati prostor slobode.

Program okuplja mlade koji žele kroz umjetničke i aktivističke intervencije promišljati tijelo izvan normativnih okvira, uz teorijsku i praktičnu podršku mentorki Adrijane Gvozdenović (umjetnica i istraživačica) i Bojane Popadić (umjetnica, NVU ŠkArt).

Program uključuje smještaj, hranu i radni prostor tokom rezidencije, mogućnost rada na različitim lokacijama u Tivtu, materijale za realizaciju intervencija, dokumentaciju i promociju rada na mrežama i u medijima. Program ne uključuje putne troškove, zdravstveno osiguranje, tehničku opremu (računare, kamere, fotoaparate).

Tokom šestodnevnog programa učesnici/e će razvijati individualne umjetničke i aktivističke intervencije koje će biti predstavljene u javnom prostoru Tivta.

Za više informacija o programu i načinu prijave, posjetite veb stranicu [udruženja](www.skartskartskart.com/aktuelnosti/). 

Projekat je podržan preko Javnog konkursa za raspodjelu sredstava za projekte nevladinih organizacija za 2025. godinu, Sekretarijata za društvene djelatnosti Opštine Tivat.


Tokom šestodnevnog programa učesnici/e će razvijati individualne umjetničke i aktivističke intervencije koje će biti predstavljene u javnom prostoru Tivta